Pra Sila - Vukov Totem

Deset hiljada zima je ostalo iza nas U dimu opijata i odnelo toliko Od totema! Putujemo gordo Mesecu u oko Podignutih glava U letu visoko Ka totemu! Krv je hladna Krv nam je stala Koža je suva Zamračili smo rod Deset hiljada zima što je ostalo iza nas U begu smo bolu i potrazi za tobom Praroditelju! Odlazimo besmislenom kraju...

Submitted by Finntroll — Apr 26, 2025

Kad sumrak sunce zarobi I zimsko granje otpočne da vlada Polu-čovek, polu-vuk Zapevaće svoju pesmu jada Taj užasni zov za napad! Na kolena slab on pada I u zemlju urezuje znak Da tim ključem zaboravljenog Nava Prokuljaju osveta i glad On nema više šta da izgubi Jer gubitak je sve za šta on zna Vekovima u sunovrat gleda Kroz spiralu vremena Kad sumrak sunce zarobi I zaledi odsjaj taj Zov iz magle promoli se Poziv na svirepi kraj Magla se spustila na noćni hram Iz njega odzvanja pojući glas Mrmljanjem priziva ponoćnu zver U jednom pohodu da unište čitav svet Na prestolu mržnje od davnina krunisan U mećavi samo progutana senka Podiže se na oružje Uz strahovit zov za napad!

Submitted by Pestilence — Apr 26, 2025

U pogledu vučja glava krije Sve ono što odavno više nije... Ako se ikada budem vratio Iz ove oluje koju otac vetra posla Ako se probudim, a ne u njoj nestanem Biću crnji nego što sam stvoren Kroz šipražje suvo gazio sam trnje Na vetrometini u susret grobu koji huji Tom, vetrom produvanom hramu Što se ruši u pobesneloj oluji Tuda kad sam zakoračio i tu ušao Deo divlje prirode srž sama postao Oko mene bezbroj vila i suđaja U vrtlogu se vrte i na čelu stoje A uz njih se gamad i nesreće roje Satkaše od svemira i od praha Ledenu povorku Stribogovog daha I besni lišće, raspada se stena Sedi vuk, sad olinjao gleda Kako nestaje sve za šta mu je prikovano srce I kako u nepovrat odleću pismena A ako se ikad odavde vratim I da me iko pita šta od svega toga pamtim Jesam li tamo patio? Posegnuću celim svojim osakaćenim telom I prozboriću kletvom: "Uđi i ti u Vetrovo Kolo!!"

Submitted by johnmansley — Apr 26, 2025

Pod svodovima starim U sred puste noći Sa čeljustima gadnim I krikom koji para Udaljen on stoji Dok živu žrtvu mrvi A rana mu se gnoji U mlazevima krvi Pod svodovima crnim U sred divlje moći Sa sećanjima davnim I okom punim sjaja Umoran on beži Dok svet od ljudi vrvi I iznureno reži U mlazevima krvi Biće rata, u mlazevima krvi! Ponosno žive duboko u nama Mesec i vuk, samoća i tama U ovome svetu od ljudi što vrvi Besneće rat u krvi Besneće rat! Rat, rat, rat!

Submitted by NecroGod — Apr 26, 2025

Oko članaka su lanci Na srce mi stena pade Ja ih vučem po pećini U kojoj tračka svetla nema Očnjake mi iščupaše Još osećam krv se cedi Ne mogu se prisetiti Na šta liči moj lik bledi Još ponekad samo Kada krenem putem starih staza Prošlost i ja zavijamo Ogorčeni od poraza Opsena! Prokleti vuk u zagrljaju smrti Koji sneva, Negde previsoko iznad sveta, Srešćemo se tamo gde oboje sanjamo Na pogrebu ljudskoga roda

Submitted by Nargaroth — Apr 26, 2025

This track is instrumental.

Is this song not instrumental?

Ovo jutro nije kao i sva ostala Velom noći troma probila se zora Nečujni se krik šumom provlači Neko ostao je skriven da leži u travi Samo jedan miris prostorom se luči Opojan i jak on traži me i muči Mrtvo telo boginje proleća Gnjili u bronzi pod znamenjem drveća Ja strepim od njegove blizine I slutnje što spokoj mi podriva. Nestvarna sećanja muče vučju kob Kakav li je to na trupu čudan trag? Sinoć u snu i zlom čudu Uzeo sam oblik ljudskog bića U vradžbini i pakosti čarolije Kraljice poraza i tuge Sinoć sam u ljudskoj koži spavao sa tobom Metreso samotnih doba i snegova I voleo sam, kidao celim srcem vuka Bledu lepotu što se u očajanju ruši Nalivah se sjajem iz dva setna oka Pio sam iz njih k'o sa izvora života Kao iz zvezdi koje nikad ne zgasnu Ceo univerzum je kročio kroz mene U tom trenu sam ne znadoh šta se zbiva Neuštavljen pojurih oblak preko njiva, Pevavši mu pesme dozivao sam kišu Iz najčistije radosti zavijao na mesec I dok je čitav svet naglavačke kren'o Ja silazim s' uma i tada razum gubim Ne san, već najbolnija java rastrže mi dušu: Boginju proleća ubila je moja ruka!

Submitted by Nargaroth — Apr 26, 2025

Da li to Smrt voli kada silno želi te za sebe i može li da voli ono što ne ume dati? Mutnom svešću, strasti zle postao sam rob Njenim nagovorom boginji sazdah večni grob Ovo jutro nije kao i sva druga Danas nestao je zanos, umrla vedrina U nepovrat bestraga sa sobom ih uze Ukleta lepota iz crnila mrtvih šuma Zalud žali vuk nad lešinom svetla Sva proleća su za vek vekova iščezla Nad njim sada bdi drugačija sudbina U carstvu večitih mrazeva i zima

Submitted by Nargaroth — Apr 26, 2025